ПОЧЕТНА > ИЗДВОЈЕНО > Борба против наркоманије на вишем нивоу: „Португалски модел“

Борба против наркоманије на вишем нивоу: „Португалски модел“

portugalija narkomanija

Моји школски другови су умрли или су им животи уништени; девојка у коју сам био заљубљен у седмом разреду је бескућница, све због дроге.

На урушеном стубишту, 37-годишњи риболовац по имену Марио мешао је хероин и кокаин и спремао хиподермичну иглу.

„Тешко је пронаћи вену“, каже он. А онда најзад успева да је пронађе. Крв је шикнула из његове руке, али као да то није видео.

„Јеси ли добро?“, питала га је Рита Лопез, психолошкиња која ради на програму пружања помоћи. Лопезова прати кориснике хероина као што је Марио, охрабрује их да батале дрогу и даје им чисте игле, како би се спречило ширење сиде.

Пре неколико деценија, Сједињене Америчке Државе и Португалија суочиле су се са огромним проблемима са недозвољеним дрогама и предузеле су кораке. САД су кренуле оштро, потрошивши милијарде долара на стављање наркомана иза решетака и у институције. Португалија је започела експеримент: декриминализовала је коришћење свих дрога 2001. и покренула кампању за борбу против зависности. У тој земљи, зависност се третира више као медицинско питање него као питање кривице и правде.

Америчка политика је спектакуларно пропала, па је прошле године од предодирања преминуло онолико Американаца – око 64.000 – колико их је погинуло у ратовима у Вијетнаму, Авганистану и Ираку заједно.

Португалија можда добија рат против дроге тиме што истребљује дрогу. Данас има свега око 25.000 Португалаца који користе хероин, а када је програм покренут, било их је 100.000.

Број Португалаца који су преминули од прекомерних доза смањио се за 85 одсто, само да би накратко порастао као последица европске економске кризе у последњим годинама. Па упркос томе, смртност од дроге у Португалији је најнижа у Западној Европи – свега десет одсто у односу на Велику Британију или Данску – и педесети део онога у САД.

Дошао сам у Португалију да разговарам са дилерима, уживаоцима и стручњацима за јавно здравље, јер је ова нација постала модел за политику о дроги која није само самилосна већ и ефектна.

Ово је за мене и лично питање, јер је мој родни град у Орегону девастиран метамфетаминима, а сада и опиоидима. Моји школски другови су умрли или су им животи уништени; девојка у коју сам био заљубљен у седмом разреду је бескућница, све због дроге.

Делегације из свих крајева планете долећу у Лисабон да проучавају оно што се назива „португалским моделом.“

„Ово је најбоља ствар која се десила нашој земљи“, каже Марио Оливеира (53), бивши словослагач који се навукао на хероин пре 30 година. Затекао сам га како пије метадон из папирне чаше, коју је добио из комбија на улици.

Ови комбији су од круцијалног значаја за читаву ствар. Они круже улицама Лисабона сваког дана и дају корисницима бесплатан метадон, супститут за опијате, који им помаже да стабилизују своје животе и да задрже посао.

Метадон и други програми постоје и у Америци, али су често скупи или није једноставно доћи до њих. Као последица, свега десет одсто Американаца са болестима зависности добија помоћ; у Португалији, свако може да је добије.

Прочитајте још  Филантропија у Србији: Мишковић и Карић карикатуре Капетан Мише и Коларца

„Да нисам овде дошао, не знам да ли бих сада био жив“, казао је Оливеира.

Али приступ Португалије нема чаробни штапић. „Немам кућу, ни посао, и опет сам навучен“, каже Мигел Фонсека, 39-годишњи електромеханичар. Он троши око стотину долара дневно на злу навику и почео је да краде.

Недалеко од њега, рибар Марио не показује превише интересовања за оно што му говори Лопезова. Само одмахује руком када му кажу да је метадон добра замена за хероин.

Социјални радници као Лопезова можда никада неће натерати Марија да се окане дроге, али га могу одржати у животу.

Португалија је променила приступ јавном здрављу под вођством социјалистичког премијера по имену Антонио Гутерес, који је сада генерални секретар Уједињених нација. Нови приступ јесте био рискантан. „Били смо суочени са катастрофалном ситуацијом, и нисмо имали шта да изгубимо“, присећа се творац политике, експерт за јавно здравље Жоао Кастел-Бранко Гулао.

Хајде да будемо начисто с оним што је Португалија урадила и са оним што није. Прво, они нису променили законе о промету дроге: дилери и даље иду у затвор. Нису ни до краја легализовали коришћење дроге, већ су само прописали да је куповина или поседовање малих количина (за употребу до десет дана) прекршај, а не кривично дело.

Преступници излазе пред „Комисију за одговарање“ – то је неформални састанак за конференцијским столом, где социјални радници покушавају да разговарају са њима.

Приступ јавном здрављу произилази из све раширенијег погледа да је зависност хронично обољење, упоредиво са дијабетесом, које захтева медицинску негу, а не казну. Не говоримо дијабетичарима: „То ће проћи.“

Па колико је ефикасан овај програм? Помислио сам да би било најбоље питати праве експерте: дилере.

„Сада имамо мање муштерија“, пожалио ми се један дилер хероина.

Али Жоаким Фаириња (55) не мисли да му метадон узима бизнис. „Посао и даље иде прилично добро“, казао је, прекинувши интервју на тренутак, да изврши продају.

Јефтиније лечити него притварати

Године 1999. Португалија је имала највећу стопу смрти услед сиде у Европској унији; од тада, број дијагноза ХИВ-а повезан са прљавим и инфицираним иглама пао је за више од 90 одсто.

Још један фактор иде у прилог Португалији: привреда је ојачала и постоји добра мрежа за подршку.

Притисак на лекаре да им пацијенти буду срећни: Предозирање од лекова издатим на рецепт

И много је јефтиније лечити људе него их притварати. Министарство здравља троши мање од десет долара годишње по становнику за ову политику. Америка је потрошила у последњих неколико деценија више од 10.000 долара по домаћинству, и све за пропалу политику која је резултирала са више од хиљаду смрти недељно.

Лекција коју је Португалија понудила свету је да не можемо да искоренимо хероин, али да је могуће спасти животе корисника хероина – и то ако смо спремни да их третирамо не као криминалце, већ као болесна људска бића која пате. И којима треба рука помоћи, а не лисице.

Канабис картел албанског сликара и боема

Извор: Њујорк Тајмс/Недељник

loading...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Inline
Inline